(1813. године)
Књигу пише
Цетињски владика
А шиље је
на Његуше равне,
Гувернату
Радоњићу Вуку,
У књизи му
бијо говорио:
„Гувернате
моја вјерна слуго!
Одма устај
на ноге лагане,
Узми собом
неколико војске,
Хајде шњоме
Боки од Котора,
Право на
друм на спрема Тројице
Те затвори
бијела Котора
И у Котор
ваљане Французе,
Затвори им
скеле и друмове
Да Котору
нико не приступа,
А ја идем
са Цетиња равна
Пут Махина
и бијеле Будве
И са собом
водим Црногорце,
Да тврдога
освојимо града.”
Када Вуку
ситна књига дође,
Виђе Вуче што
Владика пише,
Па поскочи
на ноге витешке,
И узјаха
дора претилога!
Узе собом
момке и јунаке,
Све Његуше
и Ћеклиће храбре
Војском пође
пут Боке Которске,
Брзо прође
а још брже дође!
Међу Котор
и међу Тројицу
Те затвори
тврдога Котора
И Которске
скеле свеколике,
Тек је
Вуко Котор затворио
Владика се
с’ Цетиња кренуо,
И узео је
младе Црногорце
Брзо крену
под Мајине дође
Према
Будве и према Француза,
Кад
Приморци браћа разумјеше
Хитро
момци на ноге скочише
Па одоше
право под Мајине,
Код
Владике Петра Петровића
Уљегоше међу
Црногорце,
Да заједно
ћерају Французе,
И тврдога
да освоје града.
Стадоше се
двије србске војске,
Црногорци
и браћа Приморци,
Па Владика
ријеч говорио:
„Црногорци
браћо и Приморци!
Како бисмо
освјили Будву
И у њојзи
крваве Французе
Што су цио
народ притиснули,
И у нашу
земљу угрезнули
Освајају
земље и градове!
Свугђе су
се силни учинали,
Како бисмо
Будву освојили?
Од
Француза пустош учињели
Али лудо
да не изгинемо.”
У то Петар
Ђурашковић дође
Владици се
поклонио дивно,
Па је њему
ријеч говорио:
“Чуј ме
добро мили Господаре,
Да знам
добро што ћемо од града,
Како ћемо
освојити Будву
И нимало
да не изгинемо.
Колико је
у Будву Француза,
Толико је
нашијех пандурах,
Од
Приморја и све три обћине,
Но Владико
ситну књигу пиши,
Пошаљи је
код бијеле Будве,
И поздрави
свакојег пандура,
И пиши им
да заметну кавгу,
Са
Французом проз цијелу Будву,
Сви ће
тебе послушат Владико,
А кад
кавгу заметну пандури,
Ласно ћемо
освојити Будву.”
Кад
Владика њега разумијо,
Одма дивну
књигу направијо,
На пандуре
књигу отправијо:
„На знање
ви пандури јунаци,
Да сам доша
код вас у Мајине
Поздравља
ве цетињски Владика,
И савјет
ви јуначки отправља,
Да на ноге
хитре устанете,
И по Будви
кавгу заметнете,
У Французе
надуте солдате,
Како кавгу
ја чујем у Будву?
Да ћу брзо
ударити војском,
Освојити
Будву на крај мора.”
Кад
пандури књигу прифатише,
Сви
договор братски учињеше,
Како ће се
побити с Французом,
Па им вели
Ивановић Вуче:
“О пандури
моја браћо драга,
Владика је
доша под Мајине,
Са
Владиком двије бановине,
Црна Гора
и Приморје равно,
Но да браћо
сложно устанемо,
И да тврду
вјеру уфатимо,
На
Французе сложно ударимо,
Удри браћо
сваки на својега,
Ја ћу први
почет на једнога.”
Па пандури
вјеру уфатише,
Да ће сложно
заметнути кавгу,
Па владици
књигу одписаше,
Да ће
кавгу заметнут у Будву,
Но да
војску пред Будву примакне,
Приђе
сване и зора огране.
Кад
владика одговор примијо,
И видијо што
пандури пишу,
Одговор му
у свануће дође,
У та доба
окренуо војску,
Доведе јe
пред бијелу Будву,
На Вељу је
воду починуо!
Спрема
Будве у дебелу страну,
Кад га виђе
господа француска,
Поче бјежат
граду у ограду,
Но да видиш
јада изненада,
Пандури им
бјежати не дају,
Него на
њих сложно ударише,
Пушку пали
Ивановић Вуче!
Пушку пали
на Крсћановића,
Дивно га
је био погодијо!
На сред
паса укиде га с гласа,
Другу пали
Прибиловић Станко,
Уби Станко
Франа капетана,
Дође јунак
Зечевићу Иво,
И он уби
попа Матковића,
Тад
пандури други поскочише,
По Будви
се шњима пофаташе,
Од Будве
се врата отворише,
А јунаци
мрки Црногорци,
С
Приморцима и са обћинама,
Уљегоше у
Будву бијелу,
За оштра
се гвожђа прифатише,
Да сијеку
јунаке Французе
Ал је
мудра војска од Француза,
Кад је
муку на себе виђела,
Стаде бјежат
на врата од града,
Побјегоше
Будву оставише,
Црногорци
града освојише,
Кад
Владика Будву освојио,
Шаље књигу
Радоњићу Вуку,
Па је њему
ријеч говорио:
“Послушај
ме Вуко моја слуго,
Ја сам
јево освојио Будву!
Сутра ћу
се Грбљем окренути,
Докле дођем
на Солило равно,
На ливаду
распећу шаторе,
Него сјутра
удри на Тројицу,
Узми с
војском велику фортицу,
А кад узмеш
фортицу Тројицу,
Хајде мене
у сусрету Вуче,
Да весеље
братско учинимо,
Од Тројице
немој се бојати,
Кад сам
тврду освојио Будву.”
Како књигу
разумио Вуче,
Каза
војсци што владика пише,
На Тројицу
скочише јунаци,
Од Његуша
и свијех Ћеклића,
Фиску чине
млади Црногорци,
За бедем
се рукама фатају,
Гледа јадан бане ђенерале,
Са бедема
од Котора града!
Пуца бану
срце у прсима,
Ал Тројици
помоћи не може,
К0д њега
је силни Кампањоне,
Враг му не
да и срце јуначко,
Мировати у
Котору граду,
Већ он
моли свога ђенерала:
„Ђенерале
мили господаре!
Подај мени
до триста солдата,
Да од муке
избавиш Тројице,
И прићерам
мрке Црногорце.
Жао бану
мужа Кампањона,
Јер је
јунак кукала му мајка,
Види бане
да ће погинути,
Ал га
одбит никад не могаше,
Да не иде
у помоћ Тројици,
Па му даде
до триста солдата,
Кампањоне
пред њима отиде,
Црногорци
њега угледаше,
Ђе вођаше
солдатине црне,
Оставише
фортицу Тројицу,
Кампањону
јуриш учињеше,
И на њега
мушки ударише,
Ал се
витез брани Кампањоне,
Шупље коло
војском учинијо,
Сипље огањ
пут свакоје стране,
Ал за
фајду кукала му мајка,
Црногорци
стари прегаоци,
Проломише
коло на четворо,
Јуриш чине
у триста Французах,
С ножевима
у бијеле руке,
Посјекоше
стотину Французах,
И сокола
бана Кампањона,
Оне
двјеста у Котор угнаше!
Тројици се
натраг повратише,
Те фортицу
тврду освојише,
И с’
Тројице топа три четири,
Па Тројицу
огњем запалише,
И узеше
убојне топове!
Па се
отлен војска повратила,
Са соколом
Радоњићем Вуком,
Код владике
свога господара,
Тун је
војска шемлук учинила,
И миломе Богу
зафалила.
Из збирке
„Гусле Црногорске”
На свијет
издао
Филип Радичевић
Протођакон
и учитељ цетињски
Штампарија
Н. Стефановића и Дружине
У Биограду
1872.
