понедељак, 29. јул 2013.

Са развалина Озринића куле

 Љубомир П. Ненадовић


Са развалина Озринића куле

Хеј никшићко поље равно,
Нит’  орано, нит’  кошено;
Већ  јуначком крвљу само
Ти си свуда орошено.

Ниђе грма, ниђе трна,
Као море ти си голо,
А куле те опасале
К’о  вилино какво коло.

Другог рода ти не роди
Осим глава од Турака,
Друге дажди ти не чекаш
Осим зрна из пушака.

До пола те Турци бране
Са Требешке те главице,
А од пола соколови
Црногорски с Планинице.

Отворено ти си свима 
Да те одсвуд  могу тући
Ни гуји се није лако
Преко тебе туд’ провући.

Па што је то што се јутрос
Усред тебе тако бели?
Кнез Никола шатор пење
Да с Никшићем мегдан дели.

А около Црногорци
Опколили са свих страна.
Та Никшић  је до сад њима
Небројених зад’о  рана.

Одатле су излетеле
Стреле љуте и проклете;
Али ево дође време,
Црногорци да с’ освете.

Од Кнеза му данас нема
Ни милости ни амана;
А помоћи није више
Из  Стамбола од султана.

Њега бију Црногорци,
Топ и пушка не престаје;
Ал је Никшић љута гуја
Па се лако не предаје.

Ударају Црногорци,
Ударају са свих страна;
Он се брани дању, ноћу,
Четрдесет пуних дана.

Посред њега пламен букти,
И глад и жеђ њега мори ;
Али он је обикнуо,
Од Косова тако с’  бори.

Јунаци су Црногорци,
Никшићани ништа грђи;
На камену сви одрасли –
Од камена ал су тврђи.

Кад освану дан судбине,
Да се сврши мегдан ови;
Ножеви се заблисташе, -
Полећеше соколови.

Пада бедем за бедемом,
Последњи се камен рони.
„Јуриш” вичу Црногорци,
“Аман, аман!”  вичу они.

И барјак се бео диже,
И тутњава страшна стаде!
Горди Никшић на кољена,
Пред витешким кнезом паде.

Хеј никшићко равно поље,
Крвава је твоја трава;
Ал се здроби љуте гује,
Тврде Дуге – отров-глава.

А сада се ту подиже
Стара слава што је била.
А с Требешке те главице
Руке шири српска вила.

Љ. П. Ненадовић


Глас Црногорца  29-VIII-1877




Нема коментара:

Постави коментар