Фердо Ж. Милер-Двјестогодишњици Кнезова Петровића "Глас Црногорца" 22-II-1897

Драго Мије Пјеватић-Приморац "Глас Црногорца" 31-X-1898

Драг. Илијћ-Пјесме о Видовданском састанку "Глас Црногорца" 13-VII-1896

Ђ-Књаз-Избавитељ "Глас Црногорца" 30-XI-1896

Дионисије Миковић-Њеној Свјетлости Милици Петровић-Његуш "Глас Црногорца" 16-VII-1889

Да сам !.. "Глас Црногорца" 29-III-1880

М.-Јадрану "Глас Црногорца" 17-IV-1888

Чика Јови "Глас Црногорца" 14-XII-1902

Чед. М. Шљивић-Видовдански састанак "Глас Црногорца" 13-VII-1896

Цано Чобовић-Косовке дјевојке "Глас Црногорца" 29-I-1889

“Изван програма, Цано Чобовић уч. II р. поздравио је Господара пјесмом Косовке Дјевојке:

Добро доша, Господаре!

Ја сам Српче мало,

Па и не знам, да Ти причам,

Што би веће знало;

- Ал’ молитву знам подигнут’-

- И она је мала:

“Што смо сретњиј од другога,

Теби Боже хвала!

Фала, што нам мимо цара

Даде Господара,

Да нам сијне ка’но сунце

Из Твојих њедара!”

Господаре, српски царе,

И из овог храма

Сунце сјаје па разгони,

Што наћера тама;

Српски царе, и ми Српчад,

За то мријет справни,

Кличемо Ти: живио нам,

Владаоче Славни!”

Глас Црногорца  29-I-1889

 

(Светосавска слава у Црној Гори).

Послије свечане архијерејске службе у овдашњој манастирској цркви, Његово Високо-преосвештенство г. Митрополит Митрофан са свештенством, са свим ђацима основних школа, гимназије и богосавско-учитељске школе, и са свим народом, што је био иа служ би Божјој у Цркви, кренуо је у правој литији пут лијепог здања основне школе, гдје је у присуству министра просвјете г. Јована Павловића, многе господе и свих ученика и ученица осветио водицу. Послије овога светога обреда учитељ г. Павле Поповић, говорио је о Св. Сави, па су ученици и ученице отпјевали народну к свето-савску химну, са још неколике пјесме, и николике издекламирали на опће задовољство. А у вечер је био свечани састанак у Читаоници Зетскога Дома, на коме је уредник овога листа предавао о „Св. Сави“, спјеву Никанора Грујића, из кога предавања доносимо главно у овој свесци „Н. Зете“. Сврха му је била, да докаже, коли ка је штета била народна, што је оно велико српско исељење под Патријархом Арсенијем напустило нашу „старину милу“ арнауцком елементу; толика да је корист отуда укупном Српству дошла, јер се у новој отаџбини оних српских исељеника, гдје су нашли још друге своје браће као старосједиоце по Сријему, Бачкој и Банату, заметнула новија књижевност и просвјета српска, која је зауставила туђу просвјету са запада, која Је Српству пријетила. Ту је предавач поред умних труд- беника на томе пољу споменуо и народне добротворе. „Да, господо, диван је то призор та читава војска народних добротвора у негдашњој Војводини српској, коју предводи бесмртни Сава Текелија, чија велика задужбина данас слави у Будим-Пешти своју педесетогодишњицу, и има је рашта славити, јер ево се навршило педесет годи на, како одгаја и науком оружава младе Србе, те их по народу шиље, да га служе и да му о користи раде. Благодарност ми налаже, да овђе напоменем, да сам и ја један од тих Текелијиних питомаца“. Присутни су се одазвали бурним усклицима у славу ових народних добротвора српских. Па је нредавач прешао на главни предмет, истикавши једнога умнога трудбеника из оне колијевке новије књижевности и просвјете српске, митроносног пјесника Св. Саве, вриједнога Срб Милутина, Никанора Грујића, као најбољег епског српског пјесника његовога доба. Присутни су одали дужну пошту слављеном пјеснику одушев љеним усклицима: Слава му! — На састанак су били иозвани само чланови друштвени, међу којима је нрисутан био и Њег. В. П. г. Митрополит Митрофан. — Такођер је по осталим варошима по унутрашњости прослављен овај свијетли дан српски црквеним обредом, сходним бесједама учитељским, и пјевањем и декламацијом избраних нјесама ученика и ученица. У Бару је на овој црквено-школској прослави било и Његово Височанствб Књаз Никола са Свијетлим Нашљедником Књазом Данилом и Књазом Мирком, гдје га је предусрио један ђак мухамеданац, Цано Чобовић, овим поздравом, који вадимо из „Гласа Црногорца“:

Добро доша, Господаре,

Још сам Српче мало,

Па и не знам, да ти причам,

Што би веће знало;

Ал’ молитву знам подигнут;

И она је мала:

„Што смо сретниј од другога,

Теби Боже хвала!

Хвала, што нам мимо цара

Даде Господара,

Да нам сијне ка’но сунце

Из твојих њедара!“

Господаре, српски царе,

И из овог храма

Сунце сјаје иа разгони,

Што наћера тама;

Српски царе, и ми Српчад,

За то мријет справни,

Кличемо Ти: живио нам,

Владаоче славни.

Пошто се програм прославе извршио, Њег. Височанство је наредило, да се сви ђаци новцем обдаре. На овој свечаности био је присутан и Пресвијетли Господин Арцибискуп Барски Ш. Милиновић. — У Никшпћу пак они родољубови грађанина светосавској прослави ударили су основ Фонду школске књижнице прилозима у износу од 240 Фиорина. — Прослава скромна али достојна Слављеника!

"Нова Зета" Цетиње  

 бр.1  1889

Др. И. Бозић-Ноћ на Црној Гори "Глас Црногорца" 03-VIII-1902

Богдан-Књазу "Глас Црногорца" 02-XII-1900

Богдан Милановић-Крајишник "Глас Црногорца" 20-VI-1902

Бајо Брацановић-Полет духа к свемогућему "Глас Црногорца" 11-XI-1895

Андро С. Шировић-Залаз Сунца на Цетиње "Глас Црногорца" 17-IX-1889

Залаз Сунца на Цетиње

Дан тоњаше у пучини

Вјечитости, гдје с’ не мјери

По кретању земље вр’јеме….

У дјетинства слаткој вјери

Часом душа занесена

Осјећаше чар истине

Божје, тајне за ко’м

За ко’м свеђер чезне, гине;

Час немирна сва у себи

Ланце т’јела не сносаше;

Сунца залаз, конац данка

Концем бића свог ц’јењаше …..

Мимо скромне споменике

Слави правој посвећене,

Мимо ст’јене чарне голе

Љуцком крвљу опојене,

Мимо куле порушене

Гдје се брацка мржња каже,

Међ’ колибе ђе се мушки

Голотињом понос слаже,

Сјетним срцем, узбуњеним

По том знатном ходах пољу,

Обузео терет мисли

Бјеше снагу, чувства вољу.

Кад ненадан жетелице

Глас ме мили себи даде,

Вид очаран, изненађен

На Ловћенски вршак стаде.

Ах! Ко би сад испјевао

Рајско чудо часа тога,

Ко би р’јечју изрекао

Осјећање срца мога!

Виле драге, к’е  сте наше

Гласне пјесме надахнуле,

Ви не дајте да би моје

Чедне гусле замукнуле ….!

Божанственој свој у слави

Мирно сунце залазаше

За планину, златне зраке

Низа стране прол’јеваше.

Сјајне плаште огрнула

Сва су брда, рећи хтјаше

Царско вјеће држе горе,

А свим Ловћен пресјеђаше.

На глави му сјаје круна,

Црква мала, гдје ‘но спава

Сан вјечити пјесник силни,

Неумрла зетска слава.

На сред лица сунчанога

Тачку црква направила,

У живе се ватре пожар,

У бљештави сјај увила.

Небу зраке одс’јеваше

До пол’  свода тамно-плава,

Страшног  бога окруњена

Чињаше се под њом глава ….

Ка’  на луни посађена

Муриловом руком Д’јева

Ка’  мудрости символ који

Дант’  у рајском путу пјева.

Тако тада изгледаше

На Ловћену црква она,

Љепша гордог римског храма,

Љепше темпла од Сиона ….

Напуни се душа страхом,

У бездани јаз утону,

Кољена се подломише,

Ум уништен земљи клону.

На кољена пред том сликом

Рајској падох, р’јечи саме

Потекоше: - Слава теби

Страшна горо, свети храме! -

- Прости смјелост, Оче славни,

Што на врху том пребиваш

И у свјетлост духу твоме

Сличну санак ту почиваш -

- Прости слабом  св’јетском оку,

Славни Оче, наш Омире,

Кад висини у тој светој

Несмишљено вид упире. -

- Српском сину несјетљиву,

Што, у кршу раке твоје

Не увиђа знамен сјајни

Несрушљиве слоге своје -

- Прости, - рекох, те устадох,

Пољем одох спором ногом,

А срцу ми жубораше

Умирући сунце; збогом!

Цетиње, 15. августа 1889.

Андро С. Шировић

Глас Црногорца 17-IX-1889

Алекса Шантић- Било једно момче Црногорче ("Глас Црногорца" 05-I-1902)

А. С. Хомјаков-Идеја Русије ("Глас Црногорца" 27-VI-1898)

Да сам!.. ("Глас Црногорца" 29-III-1880)

Смрт Уроша Тројановића ("Глас Црногорца" 01-I-1904)

Урошу Тројановићу

Урошу Тројановићу

Жертво мучког нападаја,

„Бокијешке, жертво, ноћи”,

Биљегом си од повоја

Угњетачкој био злоћи!

Но зраци ће јасног сунца

Мјесечеве славит’  зраке,

Да с Ловћена бокијешке

Топле Србе и јунаке.

А ти зраци обић’  неће

Гроб Урошев, нити смију,

Свако јутро пјевца”Ноћи

Бокијешке”   да не грију!

Глас Црногорца   01-I-1904

Љубомир П. Ненадовић

Љубомир П. Ненадовић

Пјесме објављиване у "Гласу Црногорца"

 Сан

 Са развалина Озринића куле

Груда земље

Црногорац

Аманет с неба

Љубомир П. Ненадовић - Сан

Сан

Јоште зора ниђе није, -
Селим-паша поранио;
У шатору каву пије,
А од јада потамнио.

К себи зове Мемед-агу,
Старог оџу из Мостара,
До себе га он посади,
Па му онда проговара:

„Не чуди се хоџа стари
Што сам јутрос вако сјетан;
Но кажи ми неке ствари,
Ти си мудар и паметан.

Та многе си књиге штио,
И мош’ много погодити,
Ја сам чудан сан уснио,
И чудо ће неко бити:

Диже с облак са Ловћена
Каквог ико досад виде,
Па не оде Дурмитору
Куда сваки облак иде;

Већ окрете ка Мостару
Преко брда и литица,
Црн је облак као земља
А пред њим је ор’о тица.

Па кад бјеше изнад мене
Млазови се отворише;
Нигда нисам ја видио
Плаховите таке кише,

Па почеше сјеват муње,
Гром за громом удараше;
Потопи се цјела војска,
Све пропаде што би наше.

Ор’о диже с’ на крилима
У висину к небу плаву;
А вук један оде долом
И однесе моју главу”.

Замисли се Мемед-ага,
Стари хоџа из Мостара,
Замисли се, па он онда
Тихо паши одговара;

“А што ћу ти каживати,
Када ти се само каже;
Изгинуће твоја војска
До последње твоје страже.

Црн је облак Црна Гора, -
Удариће ка бујица;
Пред њом биће кнез Никола,
- То је она ор’о тица. -

Што су муње и громови,
- По свијету то ће с’ чути -
У том боју несрећноме,
Ти ћеш пашо погинути”.

За тим оба замукнуше, -
Даљем збору мјеста није,
Селим-паша тутун пуши,
Мемед-ага каву пије.

А у зору глас допаде:
Кренуо је кнез Никола;
Ал’ се не зна куд је пош’о -
Пут Мостара ил Стамбола.

Сав преблиједи Селим-паша,
Страховити глас га уби;
Али хитро с војском пође
Он на сусрет својој судби.

Иде војска дању, ноћу,
Нема часа да с’ одмори;
Иде војска невеесела,
Нико ништа не говори.

Пред њоме је Селим-паша,
А до њега Мемед- ага;
Сваки облак њима с’ чини
Да је војска Карадага.

Осврћу се на све стране,
Препадне их свака тица;
Њима с’ чини виде Вука
Ђе год има долиница.

„Ну, пјевајте море који!
Још је царство наше јаче.”
„ - Како ћемо пјеват пашо,
Кад у сваком срце плаче.

Остависмо лијепу земљу,
Ђе живисмо сви у миру;
Остависмо дјецу своју
Преко мора у Мисиру.

Све је пашо тамо друкче,
Нема кише, нема снијега;
Равнице су као море,
Нема шуме нит бријега.

А овуда поломисмо
Ове наше јадне ноге;
Веругајућ тамо амо
Кроз планине ове многе.

Како ћемо пјеват пашо,
Кад нас Водиш у бој клети,
Ђе су сами Црногорци,
Којима је дика мрјети.

Ми бранимо сада оно
Што с’ не може одбранити;
Срушиће се царство турско
И не може друкче бити”.

Иде војска, даље иде,
Кроз врлети и камење;
Час низ брдо доље слази,
А час опет горе с’ пење.

Селим-паша још три војске
И три паше с њима срете;
Па пођоше сви заједно, -
Црногорске траже чете.

Без судбине смрти нема,
То је дуча њиној вјери;
Иде војска плаховито,
Али сваки корак мјери.

„Ну, кака је оно дола
Што раставља крше ове?
„- То је пашо чудно мјесто;
Вучји до се оно зове.

Нигда оно само није,
- Познају га добро Турци, -
Ил’ се кака чета вије,
Ил урлају бјесни вуци”.

Иде војска као мрави,
Нема поља ђе ће стати.
Велика је турска сила,
Страхота је погледати.

Пуче једна танка пушка,
Пуче друга, - пуче трећа;
Закликташе Црногорци,
А заигра српска срећа.

Би рекао сваки камен,
Претвори се у јунака,
Пада зрно као киша
Кад удари из облака.

Ал се Турци не помичу,
Већ жестоко огњем бију.
Двје се вјере сукобиле,
Те јуначку крвцу лију.

Пролама се небо плаво,
Дубраве се пусте оре;
Црна Гора и Азија
Међу собом ту се боре.

На једанпут умукнуше
Црногорске пушке танке;
А затутњи сва долина,
Потекоше ноге лаке.

Опет кликћу Црногорци, -
Ножеви се само сјају.
Ни рођена браћа више
Од крви се не познају.

Бјеж’те јадни Турци бјеж’те!
Црногорске то су чете.
Ал’ утећи не можете
На крилима они лете.

Цио љетни данак ту се
Стаховити бојак био;
И све с оно испунило
Што је Селим-паша снио.

А у глуво доба ноћи
Мемед-ага кроз све страве
Кријући се, носи једно
Мртво тело, а без главе.

Љ. П. Ненадовић

Глас Црногорца 26-III-1877

Љубомир П. Ненадовић - Са развалина Озринића куле

 Љубомир П. Ненадовић

Са развалина Озринића куле

Хеј никшићко поље равно,

Нит’  орано, нит’  кошено;

Већ  јуначком крвљу само

Ти си свуда орошено.

Ниђе грма, ниђе трна,

Као море ти си голо,

А куле те опасале

К’о  вилино какво коло.

Другог рода ти не роди

Осим глава од Турака,

Друге дажди ти не чекаш

Осим зрна из пушака.

До пола те Турци бране

Са Требешке те главице,

А од пола соколови

Црногорски с Планинице.

Отворено ти си свима 

Да те одсвуд  могу тући

Ни гуји се није лако

Преко тебе туд’ провући.

Па што је то што се јутрос

Усред тебе тако бели?

Кнез Никола шатор пење

Да с Никшићем мегдан дели.

А около Црногорци

Опколили са свих страна.

Та Никшић  је до сад њима

Небројених зад’о  рана.

Одатле су излетеле

Стреле љуте и проклете;

Али ево дође време,

Црногорци да с’ освете.

Од Кнеза му данас нема

Ни милости ни амана;

А помоћи није више

Из  Стамбола од султана.

Њега бију Црногорци,

Топ и пушка не престаје;

Ал је Никшић љута гуја

Па се лако не предаје.

Ударају Црногорци,

Ударају са свих страна;

Он се брани дању, ноћу,

Четрдесет пуних дана.

Посред њега пламен букти,

И глад и жеђ њега мори ;

Али он је обикнуо,

Од Косова тако с’  бори.

Јунаци су Црногорци,

Никшићани ништа грђи;

На камену сви одрасли –

Од камена ал су тврђи.

Кад освану дан судбине,

Да се сврши мегдан ови;

Ножеви се заблисташе, -

Полећеше соколови.

Пада бедем за бедемом,

Последњи се камен рони.

„Јуриш” вичу Црногорци,

“Аман, аман!”  вичу они.

И барјак се бео диже,

И тутњава страшна стаде!

Горди Никшић на кољена,

Пред витешким кнезом паде.

Хеј никшићко равно поље,

Крвава је твоја трава;

Ал се здроби љуте гује,

Тврде Дуге – отров-глава.

А сада се ту подиже

Стара слава што је била.

А с Требешке те главице

Руке шири српска вила.

Љ. П. Ненадовић

Глас Црногорца  29-VIII-1877