Љубомир П. Ненадовић - Црногорац

Љубомир П. Ненадовић

Црногорац

И последња пушка цикну,

И последња сабља сену,

И последња глава зену;

А рањени јунак викну:

“Здраво да си Црна Горо,

Постојбино моја мила!

Несруши те турска сила.

Здраво да си српска зоро!

Девет паша што се крете

Преко мора из даљине,

А за њима војске силне

На кршеве твоје свете.

Девет паша с девет страна

Као вуци нападоше,

И сви девет изгибоше,

А ти оста, земљо, славна.

Од Косова па до сада

Све с’ оваки бојак бије,

А твој барјак пао није,

Нит’ ће пасти он никада.

Границе су твоје јаке;

Костима си ограђена,

А пјесмама подмлађена,

Створена си за јунаке.

Црна Горо, остај збогом!

Нек су просте ране моје,

Кад је свијетло лице твоје;

Смрт раставља мене с тобом.

Око мене мртви леже,

А ни ја се већ немичем,

Ал’ радосно теби кличем;

Видим како Турци бјеже.

Сад сам свега ја довољан!

Кад сам год се веселио

Оваку сам смрт жело,

Ја умирем задовољан.

Ено сунце на заходу! —

Кад за брдо оно пане,

Пресушиће моје ране;

Кап последња српском роду.

Збогом моја мајко стара!

Немој да ти буде жао.

И отац ми ‘вако пао,

Бијући се против цара.

Када си ме његовала,

Пјевала си мени пјесме

За чим српска душа чезне;

Косово си помињала.

Одсјеко са седам глава,

Згодило ме седам зрна.

Сад нек пјева гора црна

На жицама од гусала.

Збогом, — немој туговати

Љубо вјерна, љубо мила!

Кад ми у бој спремиш сина

Закуни га да с неврати.

Док Турчина једног траје,

Квасићемо крвљу кланце,

Кидаћемо раји ланце;

Рат међ нама не престаје.

Ој Цетиње мјесто мало,

Без дворова и палата,

Без богатства и без злата;

Славом свагда ти си сјало.

Са јунаштво и са слогом

Дигoсмо те међу звјезде,

Те цареви у те гледе; -

О Цетиње, збогом, збогом!

Када дође скуп горштака

На равнице љепе твоје,

Споменуће име моје,

Међ' имена од јунака.

Здраво да си, о витеже,

Каквог нема земна кора,

До једина Црна Гора;  

Здраво да си, мио кнеже!

Beћ те никад видит нећу

Како збориш ти у збору,

Како чуваш Црну Гору;

Ту с Косова српску свијећу.

Нек на срцу твоме стоји

Црна Гора, земља мила,

Као до сад што је била,

Па ничега нек’ с не боји.

Ја се молим Богу за те

Нек’ ти буде у помоћи,

Да мoш’ oпштoј жељи доћи;

Јадна раја гледа на те.

О Ловћене, круно сјајна!

Нигда нијеси без облака,

Нигда нијеси без јунака:

Збогом и ти горо чарна.

По врх’ тебе небо с’ дијели; -

С тебе гледах љетне зоре,

Гледах звијезде, гледах море,

Збогом, — збогом свијете бијели –

И последњи зрачак сину,

И последња кап истече,

И последњу ријеч изрече

Рањен јунак — да премину.

Љ. П. Ненадовић