Залаз Сунца на Цетиње
Дан тоњаше у пучини
Вјечитости, гдје с’ не мјери
По кретању земље вр’јеме….
У дјетинства слаткој вјери
Часом душа занесена
Осјећаше чар истине
Божје, тајне за ко’м
За ко’м свеђер чезне, гине;
Час немирна сва у себи
Ланце т’јела не сносаше;
Сунца залаз, конац данка
Концем бића свог ц’јењаше …..
Мимо скромне споменике
Слави правој посвећене,
Мимо ст’јене чарне голе
Љуцком крвљу опојене,
Мимо куле порушене
Гдје се брацка мржња каже,
Међ’ колибе ђе се мушки
Голотињом понос слаже,
Сјетним срцем, узбуњеним
По том знатном ходах пољу,
Обузео терет мисли
Бјеше снагу, чувства вољу.
Кад ненадан жетелице
Глас ме мили себи даде,
Вид очаран, изненађен
На Ловћенски вршак стаде.
Ах! Ко би сад испјевао
Рајско чудо часа тога,
Ко би р’јечју изрекао
Осјећање срца мога!
Виле драге, к’е сте наше
Гласне пјесме надахнуле,
Ви не дајте да би моје
Чедне гусле замукнуле ….!
Божанственој свој у слави
Мирно сунце залазаше
За планину, златне зраке
Низа стране прол’јеваше.
Сјајне плаште огрнула
Сва су брда, рећи хтјаше
Царско вјеће држе горе,
А свим Ловћен пресјеђаше.
На глави му сјаје круна,
Црква мала, гдје ‘но спава
Сан вјечити пјесник силни,
Неумрла зетска слава.
На сред лица сунчанога
Тачку црква направила,
У живе се ватре пожар,
У бљештави сјај увила.
Небу зраке одс’јеваше
До пол’
свода тамно-плава,
Страшног бога окруњена
Чињаше се под њом глава ….
Ка’
на луни посађена
Муриловом руком Д’јева
Ка’
мудрости символ који
Дант’
у рајском путу пјева.
Тако тада изгледаше
На Ловћену црква она,
Љепша гордог римског храма,
Љепше темпла од Сиона ….
Напуни се душа страхом,
У бездани јаз утону,
Кољена се подломише,
Ум уништен земљи клону.
На кољена пред том сликом
Рајској падох, р’јечи саме
Потекоше: - Слава теби
Страшна горо, свети храме! -
- Прости смјелост, Оче славни,
Што на врху том пребиваш
И у свјетлост духу твоме
Сличну санак ту почиваш -
- Прости слабом св’јетском оку,
Славни Оче, наш Омире,
Кад висини у тој светој
Несмишљено вид упире. -
- Српском сину несјетљиву,
Што, у кршу раке твоје
Не увиђа знамен сјајни
Несрушљиве слоге своје -
- Прости, - рекох, те устадох,
Пољем одох спором ногом,
А срцу ми жубораше
Умирући сунце; збогом!
Цетиње, 15. августа 1889.
Андро С. Шировић
Глас Црногорца 17-IX-1889
Нема коментара:
Постави коментар