Љубомир П. Ненадовић - Сан

Сан

Јоште зора ниђе није, -
Селим-паша поранио;
У шатору каву пије,
А од јада потамнио.

К себи зове Мемед-агу,
Старог оџу из Мостара,
До себе га он посади,
Па му онда проговара:

„Не чуди се хоџа стари
Што сам јутрос вако сјетан;
Но кажи ми неке ствари,
Ти си мудар и паметан.

Та многе си књиге штио,
И мош’ много погодити,
Ја сам чудан сан уснио,
И чудо ће неко бити:

Диже с облак са Ловћена
Каквог ико досад виде,
Па не оде Дурмитору
Куда сваки облак иде;

Већ окрете ка Мостару
Преко брда и литица,
Црн је облак као земља
А пред њим је ор’о тица.

Па кад бјеше изнад мене
Млазови се отворише;
Нигда нисам ја видио
Плаховите таке кише,

Па почеше сјеват муње,
Гром за громом удараше;
Потопи се цјела војска,
Све пропаде што би наше.

Ор’о диже с’ на крилима
У висину к небу плаву;
А вук један оде долом
И однесе моју главу”.

Замисли се Мемед-ага,
Стари хоџа из Мостара,
Замисли се, па он онда
Тихо паши одговара;

“А што ћу ти каживати,
Када ти се само каже;
Изгинуће твоја војска
До последње твоје страже.

Црн је облак Црна Гора, -
Удариће ка бујица;
Пред њом биће кнез Никола,
- То је она ор’о тица. -

Што су муње и громови,
- По свијету то ће с’ чути -
У том боју несрећноме,
Ти ћеш пашо погинути”.

За тим оба замукнуше, -
Даљем збору мјеста није,
Селим-паша тутун пуши,
Мемед-ага каву пије.

А у зору глас допаде:
Кренуо је кнез Никола;
Ал’ се не зна куд је пош’о -
Пут Мостара ил Стамбола.

Сав преблиједи Селим-паша,
Страховити глас га уби;
Али хитро с војском пође
Он на сусрет својој судби.

Иде војска дању, ноћу,
Нема часа да с’ одмори;
Иде војска невеесела,
Нико ништа не говори.

Пред њоме је Селим-паша,
А до њега Мемед- ага;
Сваки облак њима с’ чини
Да је војска Карадага.

Осврћу се на све стране,
Препадне их свака тица;
Њима с’ чини виде Вука
Ђе год има долиница.

„Ну, пјевајте море који!
Још је царство наше јаче.”
„ - Како ћемо пјеват пашо,
Кад у сваком срце плаче.

Остависмо лијепу земљу,
Ђе живисмо сви у миру;
Остависмо дјецу своју
Преко мора у Мисиру.

Све је пашо тамо друкче,
Нема кише, нема снијега;
Равнице су као море,
Нема шуме нит бријега.

А овуда поломисмо
Ове наше јадне ноге;
Веругајућ тамо амо
Кроз планине ове многе.

Како ћемо пјеват пашо,
Кад нас Водиш у бој клети,
Ђе су сами Црногорци,
Којима је дика мрјети.

Ми бранимо сада оно
Што с’ не може одбранити;
Срушиће се царство турско
И не може друкче бити”.

Иде војска, даље иде,
Кроз врлети и камење;
Час низ брдо доље слази,
А час опет горе с’ пење.

Селим-паша још три војске
И три паше с њима срете;
Па пођоше сви заједно, -
Црногорске траже чете.

Без судбине смрти нема,
То је дуча њиној вјери;
Иде војска плаховито,
Али сваки корак мјери.

„Ну, кака је оно дола
Што раставља крше ове?
„- То је пашо чудно мјесто;
Вучји до се оно зове.

Нигда оно само није,
- Познају га добро Турци, -
Ил’ се кака чета вије,
Ил урлају бјесни вуци”.

Иде војска као мрави,
Нема поља ђе ће стати.
Велика је турска сила,
Страхота је погледати.

Пуче једна танка пушка,
Пуче друга, - пуче трећа;
Закликташе Црногорци,
А заигра српска срећа.

Би рекао сваки камен,
Претвори се у јунака,
Пада зрно као киша
Кад удари из облака.

Ал се Турци не помичу,
Већ жестоко огњем бију.
Двје се вјере сукобиле,
Те јуначку крвцу лију.

Пролама се небо плаво,
Дубраве се пусте оре;
Црна Гора и Азија
Међу собом ту се боре.

На једанпут умукнуше
Црногорске пушке танке;
А затутњи сва долина,
Потекоше ноге лаке.

Опет кликћу Црногорци, -
Ножеви се само сјају.
Ни рођена браћа више
Од крви се не познају.

Бјеж’те јадни Турци бјеж’те!
Црногорске то су чете.
Ал’ утећи не можете
На крилима они лете.

Цио љетни данак ту се
Стаховити бојак био;
И све с оно испунило
Што је Селим-паша снио.

А у глуво доба ноћи
Мемед-ага кроз све страве
Кријући се, носи једно
Мртво тело, а без главе.

Љ. П. Ненадовић

Глас Црногорца 26-III-1877